Историја


Археолошки локалитети – Материјални остаци из прошлости пронађени су на великом броју локалитета.

Палеолитски материјални остаци утврђени су на локалитетима: Брезик – Бијело Брдо; Дубочац – Босански Дубочац; Паник – Буковица; Високо Брдо – Горња Лупљаница; Брдо Савковића, Зобиште, Луг, Марковац, Чардачиште – Горњи Детлак; Чардак – Дервента; Влахуљ, Кљајића бријег, Липик – Дријен; Крушик – Календеровци; Дубочко брдо, Под Главичицом, Херцеговачко брдо – Мишковци и Симурића коса – Осојци (Zemaljski muzej BiH, 1988, 62-69). У периоду палеолита (од појаве човјека до 10000. године п.н.е.) људи нису градили насеља, већ су то били номади ловци у вјечитом кретању за крдима дивљачи коју су ловили и којом су се хранили. На главицама иловастих брегова градили су шаторе од животињских кожа и ту су правили своје алатке од камена. Ови најстарији људи припадају расном типу неандерталца (Јелић, Петрић, Ђукић и Белић, 1982, 12). У сјеверној Босни установљена је највећа концентрација становништва палеолитских заједница у овом дијелу Европе.

Мезолитске заједнице, на основу досадашњих истраживања, нису утврђене на подручју дервентског краја, а то значи да је то подручје у периоду од 10000. до 6000. године п.н.е. било ненасељено.

Неолитска насеља утврђена су на локалитетима: Велика – Велика; Високо Брдо – Горња Лупљаница; Луг – Горњи Детлак и Поповац – Поље (Zemaljski muzej BiH, 1988, 62-69). У овом периоду заснивају се прва људска насеља у којима људи проводе читав свој вијек, не селећи се и градећи за себе трајне куће.

Енолитска насеља утврђена су на локалитетима Високо Брдо – Горња Лупљаница и Симурића коса – Осојци (Zemaljski muzej BiH, 1988, 62-69).

Бронзано доба почиње од 18. вијека п.н.е., а материјални остаци пронађени су на локалитету Хумка – Доњи Детлак. Ту се налазе тумулуси, некрополе са спаљеним покојницима из средњег бронзаног доба (Пећић, 2007, 9).

Илирска утврђења пронађена су на локалитетима: Дубочац – Босански Дубочац; Градина – Куљеновци; Луг – Мишковци; Градина – Модран и Градина – Церани (Zemaljski muzej BiH, 1988, 62-69).

Антички материјални остаци пронађени су на локалитетима: Камен – Врхови; Хамбарине – Горњи Детлак; Марковац и Крчевине – Лужани и Поље – Поље (Zemaljski muzej BiH, 1988, 62-69).

Средњовјековно насљеђе – насеља и утврђења, црквишта и манастиришта, некрополе са црквиштима и некрополе са мраморима (стећцима) пронађени су на бројним локалитетима.

Из раног средњег вијека је локалитет Градина, који се налази недалеко од ушћа Вијаке у Укрину, гдје се налазило једно словенско градиште које је разрушено изградњом рибњака.

Из касног средњег вијека су насеља и утврђења: Вис – Мишковци; Градина Куљеновци; Дервента – Дервента; Дубочац – Босански Дубочац; Каурска обала – Горња Лупљаница; Собурине – Рапћани и Топуз – Велика Буковица. Црквишта и манастиришта: Грчка црква – Појезна, Културно-историјски комплекс Детлак – Доњи Детлак; Мађарска црква – Мишковци; Мезерлуци – Велика и Плехан – Ковачевци. Некрополе са црквиштима: Катин камен – Рапћани; Ћелар – Живинице; Цер – Мишинци; Црквина – Куљеновци; Црквине – Велика Сочаница и Црквина Мала Сочаница. Некрополе: Баница – Босански Дубочац; Бегов гај – Горња Лупљаница; Брезичко старо гробље – Брезици; Бубан – Велика Буковица; Велико гробље - Велика Сочаница; Грчко гробље – Церани; Грчко гробље – Појезна; Гребљице – Доњи Детлак; Гробље – Агићи; Гробље – Црнча;  Гробљиште – Осиња; Грчко гробље – Доњи Вишњик; Дјевојачко гробље – Црнча; Камен – Мишинци; Каурско гробље – Горња Лупљаница; Кременик  – Календеровци Горњи; Мађарско гробље – Пјеваловци; Маринков гроб – Осиња; Марковац – Доњи Детлак; Липа – Календеровци Доњи; Мрамор – Осиња; Мрамор – Осиња; Мраморје – Велика Буковица; Сватовско гребље – Велика Сочаница; Сватовско гребље – Мишинци; Џигеровац – Дријен и Шипрачко гробље – Поље (Кљајић, 2012б).

Историјски развој – Простор између ријека Укрине и Босне прије римских освајања насељавала су племена Осеријата и можда дјелимично Бреука. Римљани заузимају Посавину почетком нове ере. Значајније насеље у том периоду било је у Пољу, а римски пут водио је од Босанског Дубочца, преко Градца до Поља, гдје је један крак водио према Кулини и Божинцима, па се у Подновљу везивао са долином Босне, а други према Грку, Врелима и Клакару (Duspara, Jelavić i Miličević, 1978, 14). У непосредној близини  дервентског краја постојала су већа насеља на ушћу ријеке Усоре код Добоја, затим Кобаш (Урбате) и Славонски Брод (Марсонија).

Дервентски крај имао је гранични положај између средњовјековне Босне на југу и Угарске на сјеверу, што је често имало за посљедицу промјену граница, али је том подручју давало и неодређен статус у односима између те двије земље (Лукић и Кљајић, 2010, 144).

Највећи дио сјеверне Босне припадао је "земљи" Усори, а крајем 13. вијека простор припада најмоћнијим угарским великашима. "Земљом" Усором управљао је од 1284. до 1316. године бивши српски краљ Стефан Драгутин. Почетком 14. вијека помињу се и прве двије жупе на простору Дервентског краја, Modran (Модран) и Chrincha (Црнча), које су биле у посједу Бабоњића (Мргић, 2008, 63 и 65).

У састав средњовјековне босанске државе улази двадесетих година 14. вијека бановина Усора и Соли, која се простирала на простору од ушћа Дрине до ушћа Врбаса (Благојевић, 1995). Од тада и дервентски крај улази у састав средњовјековне босанске државе. Претпоставља се да је ријека Укрина била граница између средњовјековних области Усоре на истоку и Доњих Крајева на западу (Кљајић, 2012а, 42). На Укрини се налазило утврђење Браник 1408. године, које још није утврђено на терену (Vego, 1957, 19).

Почетком 15. вијека значајан прелаз преко Саве постаје Дубочац, који подиже Угарски краљ Жигмунд 1408. године, а 1418. године његов заповједник је Никола Апфија. Посједе у дервентском крају, у селима Луп (Лупљаница) и Кленица (Осињски и Церански Кленовац) 1461. године имао је војвода Радивоје Остојић, брат босанског краља Томаша (Мргић, 2000, 40).

Послије пада Босне под Османлије 1463. године, дервентски крај нашао се подијељен између "краљевства босанског", формираног од насљедника војводе Радивоја Остојића, на југу и угарских посједа на сјеверу. Највећи дио јужног дијела "краљевства" освајају Османлије, а мањи дио сјеверног дијела Угари 1476. године, да би се крајем 15. вијека цијели дервентски крај нашао у саставу угарских посједа и Бановине јајачке.

Сјеверни дио дервентског краја у првој половини 16. вијека налазио се у саставу посједа господара Брода и Посавине Стефан Бериславића, српског деспота од 1520. до 1526. године. Стефану је 1529. године Гази Хусрев-бег вратио посједе на планини Вучјак, али не и град Добор на ријеци Босни. Постао је турским вазалом 1532. године и тиме сачувао своје посједе, али је 1535. године одбио приједлог Гази Хусрев-бегa да прими ислам и преда градове Брод и Кобаш. Убијен је исте године приликом турских освајања Славоније, а деспотове посједе у сјеверној Босни заузимају Османлије (Karabić, 2006).

Дервентски крај ушао је у састав Османског царства између пада Јајачке бановине 1528. године и пада Добора 1535. године. Средњовјековна насеља дервентског краја, са административним границама, дијелом становништва и именима насеља нашла су се у саставу нахија Добор, Тешањ и Кобаш, а кобашког кадилука. Села јужног дијела дервентског краја која су налазила у саставу нахије Тешањ, ушла су 1533. године у састав Гази Хусрев-беговог вакуфа. Дервентски крај је све до 1552. године задржао карактер војне крајине.

Према турском попису из 1570. године, дијелу дервентског краја који припада нахији Добор припадали су: село Сивчаница (Сочаница); село Лупљаница са махалом Детлак, махалом Црнац (дио Детлака гдје се налазио манастир) и мезром Рабтај (Рапћани); махала Буковица у селу Подновље; мезра Бишња; село Придол Оваси (Велика), села Горња Укрина (Дервента) и Доња Укрина (Омерагићи) (Handžić, 1974b, 113-134).

Према попису из 1604. године, дијелу дервентског краја који припада нахији Добор припадали су: село Сочаница; село Лупљаница са махалом Детлак, махалом Црнац (дио Детлака гдје се налазио манастир) и мезром Рабтај (Рапћани); махала Лешница (дио Вишњика) и махала Буковица у селу Подновљу, село Бишња, село Лешница (дио Кулине); чифлук Махмуд војводе коме је припадала Велика, мезра Војводино Поље (Пољари) и земља Брезговина (Брезици); село Велика Горња Укрина (Дервента); село Мала Укрина (Омерагићи) и мезра Лужаров Дол (Лужани) (Orijentalni institut, 2000, sv. I/2, 355-384).

Према пописима из 1570. и 1600. године, дијелу дервентског краја који је припадао нахији Тешањ припадало је село Чеслица (Појезна) са махалом Црница (Црнча), која је била пуста, и мезром Осиња (Handžić, 1974a, 161-174).

Према попису из 1604. године дијелу дервентског краја који је припадао нахији Тешањ припадало је село Чесница или Појезовна (Појезна) са махалом Црнча, која је била пуста (Orijentalni institut, sv. III, 2000, 356-360).

Према попису из 1604. године дијелу дервентског краја који је припадао нахији Кобаш припадали су чифлук Мехмед-ћехаје у селу Мишково поље (Мишковци) и тврђава Дубочац (Orijentalni institut, 2000, sv. III, 496 и 501-504).

У дервентском крају током 17. вијека развијају се двије караванске станице, са тргом, вјерским установама и ханом - Велика и Дубочац. Повећава се број становника, настају нова насеља из постојећих чифлука и мезри и присутан је процес исламизације.

За вријеме Бечког рата (1683-1699) највећи дио становништва дервентског краја иселио се преко Саве у Славонију (Evetović, 1941). Послије Бечког рата насеља остају пуста, након чега се у те крајеве досељава ново становништво, а и дио предратног становништва вратио се из Славоније.

Аустријским војним упадом у Босну 1716. године, дио дервентског краја нашао се у саставу Аустрије. Пожаревачким миром, сјеверни дио дервентског краја, од 7 до 15 километара јужно од Саве, нашао се у саставу Аустрије у периоду од 1718. до 1739. године. У другој деценији 18. вијека, простор је припадао дервентском кадилуку (Bodenstein, 1907, 97-98).

Мање утврђење Дубочац разорено је 1718. године, а камење утврђења пренесено је касније у Славонски Брод, гдје се градило утврђење.

Горњи Детлак формирао је у првој половини 18. вијека хаџи Хасан, капетан Дервенте. Купио је земљиште и населио га сточарским становништвом – Власима, који су плаћали филурију (сточарски данак). Касније је то насеље добило назив Горњи Детлак, за разлику од већ постојећег насеља, које се потом назвало Доњи Детлак (Čar-Drnda, 2005, 65 и 66).

Граница Гази Хусрев-беговог вакуфа 1741. године ишла је од почетка ријеке Велике Укрине, ријеком Лубницом (Лупљаницом) до мјеста које се зове Камени Мост, а одатле главним друмом до моста на ријеци Илави (Илови), па широким друмом долином Илаве до границе (Čar-Drnda, 2005, 66).

У дервентском кадилуку помињу се насеља Мишковци и Поточани 1741, Шушњари 1742. и Радош 1744. године (Čar-Drndа, 2005, 47, 130, 133 и 145). На смањење броја становништва утицале су епидемије куге 1783. године и од 1814. до 1817. године. За вријеме турске владавине становништво је плаћало бројне намете, као што су трећина, десетина, кулук и наполница. Гранични прелаз Дубочац, почетком 19. вијека, губи на значају, а све већа постаје улога Брода као граничног прелаза.

Устанак хришћана против Турака од Уне до Босне десио се у септембру 1809. године. Устаници су планирали да на јуриш освоје веће градове, а међу њима и Дервенту. До сукоба између Турака и наоружаних Срба дошло је и у Дубочцу. Турци су за противнападе користили ноћ, а Срби су се ослоњали на планину Мотајицу, гдје се налазила главнина од 700 устаника које је водио поп Јово Турјачанин. Крајем септембра те године због устанка су муслиманске породице из Кобаша пребациване у Дубочац, а потом у Дервенту. Покрет је захватио и већи дио дервентског краја, али је брзо угушен. Послије устанка Турци су предузели репресивне мјере против својих српских поданика (Храбак, 2004, 217-220).

Поп Јовичина буна из 1834. године једна је од најзначајнијих буна хришћанског становништва у Босни. Православни свештеник Јовица Илић подигао је православне хришћане дервентског кадилука против Турака. У буни је учествовало око 500 устаника, а буном је био захваћен највише сјевероисточни дио дервентског подручја. У Бици код Подновља устанак је угушен, а највећи дио устаника је страдао (Тутњевић, 2008).

Буне у 19. вијеку доводиле су до исељавања становништва из дервентског краја, па су поједина насеља остајала пуста.

У путопису из средине 19. вијека наводи се: "Дервентска нахија међаши са тешањском, градачком и бањалучком нахијом, и са Славонијом: планина, ол боље рекавши гора Вучјак, шири се по овој нахији која је равна и жиром пребогата, остала нахија равна је и сваким житом, а особито свињама обилата; ријеке Сава, Босна, Укрина, Величанка, Живањска, Љешница и Марковац. Становници су кршћани, имају четири жупе и ришћани, 7 попова, и многи Турци" (Jukić, 1953, 369).

Административном реорганизацијом и подјелом турске државе 1851. године Дервента је постала котар у саставу Бањалучког санџака.

Босанскохерцеговачким устанком Срба против Турака од 1875. до 1878. године био је захваћен и мотајички крај - сјеверозападни дио општине. Устаничка чета бројала је највише 450 људи, а устаници су често упадали у Дервенту и околна села. О положају хришћанског становништва у то вријеме говори и то да је, када је читан ферман у Дервенти о реформи управе и побољшању статуса сељака, један бег извукао сабљу и викнуо: "Не могу Турци и Власи бити једнаки." Значајнија битка десила се између Кобаша и Дервенте, а 1878. године устанак је угушен (Екмечић, 1960).

Дервентски крај ушао је у састав Аустроугарске империје 1878. године и остао у њој до њеног распада 1918. године. Подручје општине нашло се у саставу Дервентског и Тешањског котара у оквиру Бањалучке окружне области. Дервентски котар обухватао је котарске испоставе Босански Брод и Оџак, градске општине Дервента са 65 сеоских општина и Босански Брод са 18 сеоских општина. У саставу Тешањског котара формирана је општина Осиња, у чијем саставу су се нашла насеља јужног и источног дијела дервентског краја.

У овом периоду формирана су сва насеља општине Дервента. Oтварају се прве продавнице, школе и граде се вјерски објекти. Изграђена је жељезничка пруга Босански Брод – Сарајево 1878. године, која је пролазила кроз дервентски крај. Уносе се новине и у пољопривреди. Сеоска домаћинства и даље плаћају намете земљопосједницима. У Босанском Дубочцу је 1911. године отворена прва пошта на сеоском подручју у БиХ.

Становништво сјеверозападног дијела дервентског краја учествовало је у аграрном покрету 1910. године, познатом под именом "штрајк сељака", а изазваним незадовољством сеоског становништва наметима трећином и десетином. Штрајк је код Которског угушила аустроугарска војска. (Dizdarević, 1972, 10)

На почетку Првог свјетског рата мобилисан је знатан број војних обвезника у аустроугарску војску и послат на руски, а касније италијански фронт, одакле се вратио мали број њих. Извјестан број добровољаца отишао је у српску војску. Становништво је ратом осиромашено и исцрпљено, а велики број становника умро је од шпанске грознице крајем рата.

Стварањем Краљевине СХС 1918. године задржана је иста административна подјела дервентског краја из ранијег периода. Срез Дервента био је у саставу Области Бањалука, а као орган локалне самоуправе имао је Скупштину и Срески одбор. Послије увођења бановина 1929. године, у саставу Врбаске бановине налазио се срез Дервента са 12 општина. Послије споразума Цветковић-Мачек 1939. године формирана је Бановина Хрватска, у чији састав је ушао и срез Дервента (Alagić, 2001, 13).

У Другом свјетском рату, од априла 1941. до априла 1945. године, дервентски крај био под окупацијом фашистичке Њемачке, а злочине над српским становништвом чиниле су усташе. Током рата страдало је 1.012 становника општине, од чега 258 бораца НОБ-а. Велики број становника интерниран је по разним логорима, а дио становништва депортован је у Њемачку на принудни рад. У току рата у дервентском крају развијало се снажно дејство народноослободилачког покрета, а значајну улогу у очувању српских села имао је и четнички покрет.

Послије Другог свјетског рата, у условима социјалистичког привредног и друштвеног развоја, обиљеженог брзим темпом индустријализације Дервенте, општина доживљава снажан успон и преображај који се манифестује порастом броја становника, функционалним јачањем и диференцирањем.

У рату 1992-1995. године у општини је уништена привреда и инфраструктура, те расељен већи дио становништва. Општину је Војска Републике Српске ослободила од хрватско-муслиманске војске крајем августа 1992. године. У рату је страдало 608 бораца Војске Републике Српске.