Културно историјски комплекс Детлак


Културно-историјски комплекс Детлак, је проглашен 2010. године за непокретно културно добро од великог значаја. Укупна површина прве зоне заштите комплекса је 8.684 m².

Комплекс се налази у западном дијелу општине Дервента у селу Доњи Детлак, 14 километара од градског насеља Дервента и два километра од магистралног пута Дервента – Прњавор. Смјештен је између ријеке Укрине и рјечице Лупљанице, на узвишеном платоу састављеном од више тераса којима доминира терцијарни кречњак.

Комплекс чине манастирска црква Светог Илије са конаком, љетниковцем, старом школом и гробљем, стара некропола, Пећина - монашка испосница и амбарине.

Амбарине или хамбарине су рупе у камену с малим отвором, широком средином и ужим дном. Осим у Детлаку, има их још у дервентским селима Горњој Лупљаници, Осињи и Дажници.

 У оквиру Комплекса, амбарине се налазе око 90 метара југозападно од цркве. Смјештене су на косини и усјечене у кречњачки терцијар.

Прва истраживања амбарина обављена су 1892. године, када су пронађена 23 удубљења у стијени. Том приликом истражено је 15 удубљења, док је осам амбарина остало неистражено. Сматрало се да су амбарине из римског периода, јер се слична удубљења у камену помињу у античким документима.

У Археолошком лексикону из 1988. године потврђено је постојање 23 удубљења у облику амфора дубине око 2 до 2,50 метра, промјера отвора око 0,60 метара, те трбуха од 1,20 до 1,80 метара. Највјероватније је ријеч о касноантичким гранаријима, који се датирају у период Велике сеобе народа – од IV до VII вијека.

Археолошким истраживањима 2009. године обухваћена су сва удубљења на овом локалитету, а установљено је да је највјероватније ријеч о средњовјековним спремиштима. Недостатак археолошког материјала у амбаринама и између њих, отежава датирање њихове изградње.

Истраживањем 2014. године, на основу назива амбарине и аналогија са житним јамама пронађеним на простору Балкана, утврђено је да су то била спремишта за прехрамбене производе, најчешће жито. Амбарине највјероватније потичу из касног средњег вијека, а коришћене су и у турском периоду.

Идејно рјешење уређења амбарина пројектовано је 2010. године, а надстрешница је грађена 2014. и 2015. године.

Манастирска црква Светог Илије заузима централни положај у оквиру Комплекса. Смјештена је на мањем платоу, гдје је са источне стране, лепезасто низ падину, окружује активно православно гробље са већим бројем споменика. Могуће је и то да је на мјесту цркве раније постојала дрвена црква, која је страдала у пожару, а која се ту налазила до времена Поп-Јовичине буне 1834. године. Крајем 19. вијека изграђена је дрвена црквица – ћелија. Према предању које су сачували мјештани, ћелија је направљена од амбара Јове Новића. Црква Светог Илије грађена од 1910. до 1913. године када ју је освештао свештеник Илија Миђић. Зидана је од камена, димензија 16х9 метара. Била је покривена “бибер” цријепом и имала је један звоник са два звона.Обновљена је 2008. и 2009. године. Поново је освештана 2009, а исте године проглашена је манастирском црквом. Братство је формирано 2012. године, а његов први монах је Филип Николић.Живописе у српско-византијском стилу израдио је Горан Пешић из Чачка. Иконостас је направљен од храстовине и дјело је Стеве Пене из Мркоњић Града, а иконе у византијском стилу насликао је Перо Боснић из Шипова.

Парохијски дом изграђен је 1998, а надограђен 2012. године, када је проглашен конаком. Љетниковац је изграђен 2009. године, а уз њега се налази објекат старе школа који је изграђен послије Другог свјетског рата, а реновиран је 2010. године.

У цркви Светог Илије налази се фототипско издање Детлачког евхологиона чији се оригинал чува у Патријаршијској библиотеци у Београду. Молитвослов се састоји два дијела: Богородичника, писаног у периоду од 1625. до 1635. године и Требника из периода 1550-1560. године. Рукопис има 322 стране, формата је 145x105 милиметара, а село Детлак помиње се 1628. године на 286. страници.

Транскрипција записа:

Ова књижица написана је и обновљена грешним рукама Захарије Возућанина по налогу презвитера Милеша, у селу Детлаку, у вријеме када је српским престолом владао архиепископ Пајсије, а босански митрополит био Исаија, 24. 11. 1628. године.

Евхологион указује на монашки живот и могућност да је на простору данашњег Детлака постојао манастир, који се нигдје експлицитно не наводи. Евхологион је могао бити преписан у испосници или цркви брвнари, или је Захарије Возућанин могао бити из неког манастира у непосредној близини.

Источно од активног гробља налазе се остаци старе некрополе која је удаљена око 90 метара југозападно од цркве Светог Илије. На локалитету је пронађен усамљен надгробни споменик у облику стеле са представом Андрејиног крста. Такав крст у свакодневном животу био је симбол дома, граничара и заната.

Међу становницима Детлака може се чути да је то “Грчки гроб”, вјероватно неког Грка, хајдука, кога су турци ухватили и убили, а сељаци сахранили у гробље. Постоји и прича да је ту сахрањен извјесни поп Ковачевић.

На основу аналогија мрамор се доводи у везу са средином 16. и првом половином 17. вијека. На тај податак указује аналогија са мрамором са локалитета Камен у Мишинцима. На њему је уклесан натпис из периода владавине Сулејмана I Величанственог (1520-1566. година).

Археолошким истраживањем 2015. године испод надгробног споменика пронађен је скелет мушкарца, постављен у правцу исток-запад. Сахрањен је са главом на западу и прекрштеним рукама у предјелу грудног коша, што је типичан начин хришћанског сахрањивања.

Мушкарац је вјероватно приликом смрти био стар око 40 година, а на скелету су видљиви трагови болести, и то на костима лијеве надлактице и лијеве бутне кости.

Локалитет Пећина смјештен је око 250 метара југозападно од цркве Светог Илије. Ријеч је о удубљењу у стијени које је дјелимично обликовано људском руком и окренуто ка сјевероистоку.

Удубљење је висине 2,35 метара, ширина отвора је 5,50 метара, а дубина полукружног отвора 2,10 метара. На стропу се налази уклесана полукружна линија дебљине прста, дуга 2,7 метара.

На свим дијеловима полукружног удубљења у стијени видљиви су трагови алата за клесање, највјероватније чекића и длијета. На источном дијелу видљиви су трагови урезаног крста и мањег квадратног удубљења, вјероватно за дрвене греде.

У току археолошких истраживања 2009. године на овом мјесту пронађен је мањи број фрагмената керамике, алатки од кремена те остаци дрвених стубова.

Локалитет Пећина подсјећа на монашку испосницу, са олтаром исклесаним у стијени и окапницом на стропу. Испред обрађеног удубљења, на платоу величине 10 x 8 метара, могао се налазити дограђени дрвени дио сакралног објекта на шта упућују остаци стубова.